...inspirisana...

Autor sarahkay | 12 Jul, 2010, 14:48

...pisala i pisala, ali za svoju dusu... ali resih da se opet vratim... dosta je bilo u cetiri zida...

Astralna JA

Autor sarahkay | 20 Dec, 2009, 17:49
Normal 0 21 false false false SR X-NONE X-NONE

Podsvest se igra u mojim snovima, pravi mi razlicite projekcije u glavi, sara misli ljudima koje zelim da sam davno zaboravila.

Podsvest je proslost u snu.

Dodje da se zabavi, uzme malo od sna, pa i od sledeceg dana. Dodje da mi dotakne srce i podseti na nesto sto sam nekada nekome zelela da darujem. Uzme mi trenutak samo da bi pokazala da ono sto ja pokusavam da zatrpam zivi svoj zivot van moje snage i svesti.

 

Mozda jesu drugi u pravu kada mi kazu da mnogo cemu pridajem veliki znacaj. Mozda sam ja jedna u million koja ne ume da se izbavi iz sopstvene iluzije. A mozda, samo jedno malo mozda… je sve to posledica moje duse koja zivi zarobljena u snu. Moguce je da samu sebe lazem, naravno da je moguce. Mada, nije li izvesno postojanje jos jednog sveta izvan nase svesti. Nije li moja dusa samo astralna projekcija mene u snu.

Zar nase zelje nisu dovoljno jake da nas odvedu bilo kuda? Kako da znamo da ono cemu ne vidimo oblik ne postoji?!

 

Nicim izazvani snovi. Nicim prizvana bica. Dobro, proslost jeste prisutna u svakom dahu moga postojanja. Slazem se, ali… zar nije buducnost sastavni deo osobe kao i proslost. Zar nisu zelje koje nesvesno/podsvesno projektujemo na svemir sastavni deo nas?! Naravno da sanjamo i buducnost?!

Samo kada postajemo svesni toga? Koliko je coveku potrebno da shvati da bi mozda proslost umela da stopi deo sebe u buducnost ili je to zaista toliko izvesno da je izlisno zapoceti tu temu.

Mozda je citava sudbina satkana u recenici da je buducnost upravo ono sto je proslost ostavila za sobom.

Mozda je u tome mudrost.

Ako je tako onda moj pokusaj da proslost pokopam ujedno znaci da potkopavam sopstveno tlo pod nogama. Ironija,hm?!

Koliko je moguce ziveti u nadi da jedna vrata zatvoris zauvek? Koliko se treba truditi oko zaborava?

Mozda je pametnije uloziti svu energiju da se nova, ista takva vrata ne otvore?  Mozda je ipak potrebno da je proslost uvek tu, kao podsecanje, da se nikad ne zaboravi!!?

Samo kako podneti pritisak sopstvenih gresaka? Kako gledati u snu nesto sto vise biti nece?  Kako ustati ujutru iz tog kreveta i ziveti kao da je sve zagladjeno?!!

Kako biti bolji covek, ako ne ocistis sve sto te zagadjuje? Zar nije bolje iseci inficirano mesto i pustiti da vreme zaleci ranu…aha, pretpostavimo da upravo to i radim, ali ostaje oziljak na mestu gde je nekada bio neko. Oziljak kao symbol svake pogresne ocene ili svake prave ocene za pogresnog coveka.

Kako ukloniti oziljak? Kako poceti iznova, ali zaista biti nov, cist i neukaljan! Kako sakriti svoju proslost od svoje buducnosti? Kako izaci na svetlost i Sunce, kad si pun znakova, kad si hodajuci putokaz do sopstvenog srca!

Ima li za oziljke eliksir, ima li leka za blistavu buducnost? Mozda… ako jednom usnim san pun ljubavi…ako silno zelim da mi svaka noc bude put za cisto sveze jutro, ako uspem da od podsvesti napravim saveznika… ako mi buducnost postane jedino sto cu pamtiti ujutru… Onda sam se rodila.

 

 

 

 

Da ne bi ostalo nesto nedoreceno s moje strane, jer ti si sve rekao svojim necinjenjem...

Autor sarahkay | 24 Okt, 2009, 15:28
Normal 0 21 false false false SR X-NONE X-NONE

Zao mi je sto sam ti rekla sve sto sam mislila, jer nista time nisam postigla… ti si takav kakav jesi, a cinjenica da imas toliko godina samo potvrdjuje to da ne shvatas da si emotivno defektan.

Ti si se pokazao od starta u pravom svetlu, ja sam pogresila. Silno sam zelela da verujem da je nemoguce da si upravo onakav kakvim te opisuju.

Nisam htela da verujem da si iskren u svojim postupcima, recima I delima. Zamisli da postoji zaista takav neko I da bas ja naletim na takvog, nemoguce. Moja vera u ljude mi je branila da verujem u svoj osecaj, u znakove, pa cak sam prenebregla I astroloske simbole koji su mi od starta govorili da nisi onakav kakvog sam te nacrtala. Ti si glavni junak, (nije prava rec za tebe, ali dobro) iz Paklenih pomorandzi, mada vise mi se dopadala misao da licis  na Caligulu, on je bio surov,ali imao je stav.

Jedno pitanje, kako je moguce da pljunes tako po sebi? Ne treba da mi odgovaras, ali kako je moguce da TI, koji imas na sve odgovor I ti koji si tako jak na recima, koji znas ili mislis da znas na kojoj su strani posteni I dobri, koga treba zatvoriti, a koga ubiti, kako ne znas da budes dostojanstven? Kako je moguce da neko koga si pustio u svoj svet,u svoj dom, kome si pricao sve I svasta, ko je brinuo o tebi, kako taj neko ne zasluzuje obrazlozenje, sebe radi. Svoje savesti radi! Moras imati savest ili sam opet pogresila dajuci ti ljudski oblik.

Kako se ne plasis? Zar ne verujes u ono sve se vraca sve se placa?! Ili mozda mislis da cinjenica sto te je zena ostavila opravdava tvoje postupke…?!

Ne brini za mene, to sam ti rekla I one noci, ja sam prezivela I moram ti priznati da sam srecna jer ti si me nesvesno I ne zeleci to, spasio. I zato ti oprastam tvoju surovost I gordost, jer ja nemam dva srca, jedno da mrzi a drugo da voli, ovo jedno moze samo da voli I da se nada. Ja cu se moliti za tebe I za to da ostanes u toj svojoj iluziji, jer ipak gde ces I s kim ces takav, kakav jesi.

Ljubav se ne kupuje, a ja bih ti je kupila, jer boli me sto sam bila sa nekim ko je toliko povrsan I ko je spreman da trampi svoj nagon za necije iskrene emocije,pa  ti zelim za rodjendan da naucis da volis. Da naucis da pustis ljude u svoj zivot, jer si onoliko vredan koliko te drugi ljudi vole.  Na kraju zelim ti da verujes, jer ces se jedino tako spasiti te gorcine, jer ces jedino tako spasiti sebe. Voli onoliko strasno koliko mrzis Partizan I sve ce se srediti, jednom.

Trudicu se da te nikad I nigde ne sretnem, a ti ako me vidis negde pravi se da me ne poznajes, jer me ni ne poznajes,a ja te necu pominjati po zlu, a po dobru nemam sta da kazem.

Toliko. Svako dobro I cuvaj se.

 

Pismo

Autor sarahkay | 24 Okt, 2009, 14:31

Dugo nismo pricali. Dugo se nismo videli. Ne prizivam te, iako nisam zelela da odes iz mojih snova.

Volim kada smo zajedno, kada provodimo noci, kao sto smo nekada dane.

Koliko je proslo od kako si otisao iz nase kuce? 13 i po godina, je l’ tako?

Nedostajes mi, nasi dani, nase vreme. Koliko sam samo bila srecna uz tebe.

Danas srecu stvaram sama sa sobom. Tesko mi je. Nemam inspiracije. Glumim u nadi da cu se jednom uziveti u ulogu srecne zene.

Znam, mnogo je razloga za radost, samo je malo onih sa kojima zelim da je delim. Malo je onih uz koje mi je toplo. Ti si bio moje Sunce, moj oslonac i podrska.

Znam da ti je bolje tamo gde jesi danas, jer ovde nema ionako mesta za ljude slicne nama. Sebicna sam kada ti trazim da se ne odvajas od mene, jer nisam jos uvek spremna da te pustim. Potrebna mi je tvoja snaga, jer je meni ponestaje, tvoja vera, jer gubim tlo pod nogama, tvoja ljubav, jer jedino uz nju vredi iznova ustajati i boriti se.

Ti si video smisao u svemu, uz tebe sve sto jesam ima opravdanje.  Ja nemam nista drugo da ti ponudim osim svojih snova i bezrezervne ljubavi. Meni nema izlaza ako mi se opet ne vratis,

Mom srcu je potrebno da zna da svu ljubav koju ti pruza osecas. Ne idi opet od mene. Cekacu te veceras da se vratis zauvek.

 

Ljubi te i grli, zauvek

Tvoja cerka

 

Svedok

Autor sarahkay | 7 Okt, 2009, 13:15

Tesko je priznati sebi, a pogotovo drugima, koliko smo zaista sami na ovome svetu. Imam drugare i drugarice, ali i dalje mislim da ih imam vise nego sto ih imam. Velika ocekivanja? Velike reci?

Jednom sam gledala decaka i devojcicu na plazi, gradili su dvorac od peska. Bio je tako lep, a oni su bili tako srecni kad su ga sagradili. Nije prosao tren, a vec ga je ogromni talas srusio! Sta sam ocekivala? Ocekivala sam da ce se deca rasplakati, ali na moje iznenadjenje oni su se uhvatili za ruke i otrcali niz obalu da sagrade novu kulu. 

Eto kako je lako kada imate nekoga da uhvatite za ruku... kako je jednostavno poceti sve ispocetka. 

Ja jesam srecna, jer nisam sama, ali opet... dodju mi u misli neki ljudi koje sam kvalifikovala kao prijatelje. Jesam li pogresila? Ne znam ni sama. Nekad mi se cini da je veci greh da svrstam sve u prijatelje, jer izjednaciti pravog sa kvazi, pa zar nije grehota? I ta prijateljstva su tako krhka bica. Nikad ne znam da li ih negujem kako treba, mozda gresim? Kako znati? Ima li tu taktike, da li svakoga moramo da osvajamo, da glumimo, taktiziramo ili je najbolja politika ona koju svi u teoriji zagovaramo-Budi ono sto jesi. Znam li vise ko sam? Kako se u svetu lazi, prevare i samoljublja moze iko izdici kao primer drugima i da li u svakom slucaju treba ostati dosledan sebi ili ici i menjati se sa strujama? Mozda razgovorom? Uf, koliko sam samo razgovarala, slusala, pokusavala i mislim da se razgovorom nista ne postize. Strpljenjem, da! Strpljen spasen, istina. Strpljivo cu sacekati da vreme pokaze sve o svakome, a svi smo svedoci da se na kraju uvek slicni stope...pa jedino sto mi preostaje jeste da verujem.

Jednom cemo svi skinuti maske.

 

Eh, ta ljubav...

Autor sarahkay | 24 Sep, 2009, 17:11

Toliko je ljubavi, koja se željno iščekuje,toliko poljubaca, zagrljaja, ustreptalih osećaja koje darujemo onima koji ih od nas ne očekuju, a ipak ti isti su željni dodira, uzdaha, same pomisli da budu voljeni, ipak zemlja se i dalje okreće zbog ljubavi. Ljubav je svet, poluga koja nas pokreće i koči, ljubav je dah života, ljubav je motiv, poriv i nada, jedini spas već izgubljenih duša u ovom nesrećnom svetu. Ljubav nas je pronašla, jer ljubav vidi nas slepce koji uzaludno pipkamo u mraku, pokušavajući da je dohvatimo, da je zgrabimo kao plen, dok ona curi između naših prstiju, moleći nas da je pustimo da sama uđe kroz naše pore, da prostruji po našoj duši, da se nastani u našem srcu. Eh, kad bi smo je samo čuli, ali zauzeti dozivanjem, mi ne čekamo odgovor, jer mu se ne nadamo.
Umorna sam, pospana, tužna, jer i ja dozivam, čekam nekog ko je možda već tu, čekam ljubav koja je stigla, širim oči zatvorenog srca i ne vidim ništa...
Ne vidim kako je lepo nebo zimi, ne vidim kako se magla diže nad gradom, ne osećam kako je lepo jesenje veče, jer sam prazna i površna, jer plačem iz obesti, jedem sita, tražim, a ne dam, prodajem ne poklanjam...
Kao prazna ljuska koja ne odzvoni kad je lupite o pod, kao strah od života koji curi u smrt...
Nisam ja ni prva ni poslednja koja je osetila prazninu, nisam ni jača ni slabija od pukog ništavila s kojim se hvatam u koštac, ali se osećam kao jedina koja je sita, a gladna života, kao stvorena da večno traži i luta, tražeći nešto što je odavno mislila da je izgubila. Ja sam ona koja vidi noću sjaj, a danju boju noći, ona kojoj je uvek malo koliko god joj date, ona što vas izjeda dok vas voli, ona što ne pita zašto,nego dokle...ona koja je spoznala svoje odaje, ona koja voli samoću, ali se plaši usamljenosti, ona koja bi vas ostavila na tren, samo da proveri da li ćete je čekati, ona koja će rizikovati sve za jedan trenutak u zagrljaju večno čekane ljubavi...

 

Paralele

Autor sarahkay | 23 Sep, 2009, 16:00
Normal 0 21 false false false SR X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Želim da...nemam pojma šta želim. To je istina. Čovek koji želi je čovek koji voli da mašta, živi u snu, a sama želja mu je dovoljna za život. Nema potrebe za realizacijom. To bi mu ubilo snove, to bi ga svrstalo među prosečne ljude, a čovek-maštar, pa on veruje da nije običan, da nije kao drugi. On živi dva života, on ima svoj svet, koji uopšte nije farsa, on nije izmišljen, samo ga ne vide svi...

Verujte mi, jer sam mu ja svedok. Nije usamljen taj čovek, samo voli da veruje da jeste.

Takvih ljudi ima svuda. Ima ih i u vašem komšiluku. Možda ste i vi jedni od nas, ali se plašite to sebi da priznate. Nemojte da bežite, mi Vas nećemo izdati, mi ne otkrivamo, čak ne pričamo o tome među sobom, jednostavno se prepoznajemo. Ne znam ni sama kako, ali osetim čoveka koji poznaje tu tajnu, iako mu neću nikad prići i reći mu da znam i ja, jer mi puštamo jedni druge, oslobađamo se cutanjem o tome da znamo da nismo jedini, da nismo usamljeni, da nam se svetovi utapaju u jednoj tački. To je još jedna istina.

Moj paralelni svet je samo moj i sama sam ga izgradila, ali nekako taj moj svet dele i svi ti drugi usamljenici koji su gradili svet samo za sebe. Negde u toj gradnji samo za sebe, negde u toj sebičnosti postoji pukotina koja pusta svelost, vide je drugi kroz svoje pukotine u gradnji, vide mene, kao što ja vidim njih. Negde u tom prelamanju svetlosti nas mogu za trenutak videti i drugi, ali nas brzo izgube,  oči im zasuze, i tako oni nenaviknuti spuste glavu i nastave da tapkaju u mraku, ne pomišljajući na ono što su videli...

Znate onu priču o svetlosti na kraju tunela. O toj svetlosti vam pričam, o tom putu vam pričam. Mnnogi su ostali u tom tunelu. Samo oni koji vole da putuju su stigli do te svetlosti. I znate šta, tu nije kraj, tu je početak Vašeg sveta, Vašeg univerzuma.

Ima samo jedna caka, uvek ima caka. Morate sami proći tunel, morate sami videti svetlo, morate sami naći svoj put i najzad kad sve prođete, izgradićete od samog sna svoj paralelni kutak i videćete sve ono što ste davno mislili da je nestalo.

Odala sam Vam tajnu, otkrila sam Vam da nisam jedina, da nisam usamljena u svojoj usamljenosti, čak ću Vam pomoći, jer uvek postoje oni graničari, koji stoje duboko zagledani u tu svetlost, a  nikada se ne usude da zakorače u nju, uplašeni da neće znati šta dalje. Tako uplašeni, bez nečije pomoći sa naše strane, oni ostanu u procepu, zaglavljeni u poluviziji. Vi ste jedan od njih, jedan koji nas vidi, jedan koji nas oseća, ali je nesposoban da oseti sebe. Vama treba pomoć da pređete na drugu stranu, ruka koja će Vas voditi. Ne znam zašto me sad pitate zašto Vi? Zašto ja? Zar se ne sećate, pa Vi ste meni pružili ruku, Vi ste me molili pogledom da Vam pričam, da Vas shvatim da biste sebe shvatili, da Vas prevedem, da dođem do granice. Zbog Vas sam rizikovala, otvorila sam vrata tajne,  svesna činjenice da ako uđete nesigurni, možete me  zatrovati i povući sa sobom, a ako se vratim na tu granicu, umreću bez mog sveta, bez moje svetlosti.

Kad porastem bicu majka

Autor sarahkay | 23 Sep, 2009, 13:26

Sanjala sam uzasan san...lezim, budna, a kao da nisam, gledam samu sebe u tom snu. Cupam sebi deo umnjaka...lomi se, krvari...pokusavam da ispljunem...ne mogu, ima jos... opet puna usta truleza, kostiju, miris krvi me budi...ja ustajem, gledam se u ogledalu, zubi losi, retki, sitni...

Sta im se desilo? Zasto mi se ovo desava? Moji zubi su lepi, beli, zdravi!!! Kako je moguce da mi se sve ovo desi preko noci!!!

Budi se... probudi se... kasnis... budi se, budi se, budi se... Glas moje majke, glas koji toliko volim da slusam, ovaj put ne razaznajem bunovna... skacem! "Gde ces?" pita me. "Polako, vrat ces slomiti!" ide za mnom, vrti mi se oko ose, kao macka oko nogu. "Moji zubi!" placnim glasom pokusavam da joj objasnim. "Boli te zub?" "Neeee, grozni su...videla sam u snu!" placem.

"Smiri se...sta si tacno videla, opisi mi sve polako, samo se smiri."

"Izvadila sam deo zuba, umnjaka! Sama sebi! Mama, sta ako se opet nesto lose desi, znas kako se ja plasim svojih snova!"

"Nista se nece lose desiti, ne brini, cucemo neku vest to je sve...jeste da ce biti losa vest, ali nije niko blizak nama...cak i da jeste, zivimo sa smrcu, ne brini, nemoj da se plasis, sta god da se desi upamti da si jaca nego sto mislis da jesi."

Juce ujutru sam dobila vest da je otac mog druga na samrti. Potreslo me je. Smirilo me je. Kontradiktorno ili nije?

Sebicna sam, znam. Nikome ne zelim lose, ali ne mogu, ne umem da gledam vise u crno. Znam da ce biti toga jos, ali od oceve smrti, od mog prividjenja iste,ne umem da slusam lose vesti, ne zelim da prisustvujem, pobegla bih iz same sebe, da umem, da mogu, da smem.

Sve podnosim, sem snova. Snovi mi govore sve. Snovi su mi zivi, jasni i jaki ili ih ja ozivim u strahu?! Zelim, silno zelim da manem rukom i da ih razvejem...uspevam nekad, jaka sam, osim kad me uhvati jako, taj strah od samoce...

Sama sam sa majkom i ona mi je sve,jer sve sto je ostalo zivi s njom i u njoj. Svaku mi uspomenu probudi i ozivi, svaki moj bol odnesu ta njena nedra...

Ne, nisam ja vise mala, ali volim da legnem do nje i da se sklupcam toliko da bih mogla da udjem u nju i da me nema, da me upije i ponese sobom gde god da jeste, jer ona je sav moj svet.

Znam da ce mnogi pomisliti da sam previse vezana... jesam,ali to je prosto tako lako sa njom. Ona je kao Sunce, svako ko je pored nje ima potrebu tu da ostane, ne ide mu se, jer tako prija, tako je toplo. Tako mekano kao barsun i jako kao celik,tako sigurno i bezrezervno srce. Tako samo ume da voli Majka, pa onda neka mi neko kaze koje to stvorenje na ovome svetu moze da odoli cistom i jasnom plamenu ljubavi majke, moze da odmeri koliko je to dovoljno i koja je to granica odnosa sa njom. Koje su to nauke? Koji to svet kaze sta je to patoloska veza? Koji su to saveti?

Danas nas uce kako treba da postavimo jasne granice i barijere ljubavi. Danas je zlostavljanje kada majka drzi u krilu svoje cedo. Danas je slika ljubavi trula i totalno out, jer si skroz mentalno poremecen kad ljubavi siris ruke. Druge vrednosti danas imaju primat. Druge se price pricaju. Drugo je vreme doslo. Vreme sramote i sakrivanja cistih emocija.

Mozda je to i bolje, mozda je preko neophodno da se sakrije sve sto ima sjaj, jer mogu tudji pogledi, tudji postupci i reci uprljati sve ono sto nam daje snagu. Mozemo posumnjati, iako tvrdimo da smo jaki. I zato sakrivajte se ljudi, sakrivajte ljubav, jer je ljubav kao zlato, ukradu je lopovi i prodaju bud zasta. Uzmu i ostave vam prazne ruke. Sakrijte sve sto volite, jer ljudi su zli, zatrovace vam um i srce i svaku nadu ce pokusati da vam uzmu, ako niste dovoljno jaki.

Jeste li? Ako jeste, pa stanite u odbranu svemu sto volite, ne savijajte se pred farisejima, ne stidite se najvece zrtve i ljubavi koju dajete i primate. Ne dajte na sebe, jer sve sto volite to ste VI.

 (Dalje)

Ovde sam ja za(ostala)...

Autor sarahkay | 20 Sep, 2009, 14:30

Jutros sam dobila pismo. Za mene je pismo svaka danasnja verzija poruke...cak i e-mail u meni probudi svaki miris koji se oseti kad dobijete pravo pismo. Miris putanje od nekog do Vas... miris stajanja u postanskom sanducetu, miris ustajalih misli, koje mozda nisu iste, ali su u datom trenutku pisanja bile toliko bitne, toliko potrebne onome ko Vam pise.

Tako da bi moja prva recenica glasila ovako: "Jutros sam dobila e-mail"...deo glasi:

 Nekako se i ovo nashlo u "tvom" folderu...

(Da, imash svoj folder na mom kompu gde ubacujem ono shto zhelim da podelim as tobom...)

Ne znam da li je van granice tvoje tolerancije i interesovanja, reci mi da bih znao za ubuducje.

Verujem da nije, ali ne smem da se oslonim na tu procenu jer ne znam tachno gde se nalazi
linija koja deli tebe kakvu te ja vidim i tebe kakva zaista jesi.

Postoje neke stvari koje mi prolaze kroz glavu vezane za tebe, ali ne znam da li su to samo
neke moje zalutale misli.

Nadam se da cjemo jednog dana sesti i provesti nocj uz vino i prichu, (kokteli dolaze u obzir)
ima toliko toga shto bih isprichao i shto bih chuo od tebe. Odavno mi se nisi poverila kao shto
si umela... :)

Mislim da je vreme da idem u krevet, skoro je pola 2.

I tako su krenule moje suze, jedna uz drugu... jer, tako si u pravu. Toliko toga bih ti rekla, ali ne umem, ne znam kako se prica sa tobom preko mailova, poruka, facebook-a, skype-a,msn... toliko nacina, ali nijedan moj. 

Oprosti mi... oprosti sto sam toliko ostala u ovom svetu, u kom nista sem mojih misli i vere da me poznajes toliko da znas da mislim o tebi, da ne umem da ti pricam kao sto sam ti pricala... ti znas koliko je meni potrebno da se otvorim i slutis koliko me gusi... ne umem ni da pisem o ovome... kao da gutam nesto sto mi stoji u grlu, preveliko za zalogaj, ne ume da sklizne da se svari...tuzno je sto ne boli ta prisutnost, ta potreba da progutam ili da ispljunem, ako nemam prostora za sve neizreceno sto mi stoji i sto me gusi... tako da je ovaj blog poceo kao nesto sto sam se nadala da ces naci, da ces citati i da ces poceti da se vracas na ono mesto gde si bio jednom... nemoj misliti da sam te oterala, nisam... samo nisam umela da ti kazem da ne ides.

Znas onu pricu kako ljudi ostaju u srcima gde god da jesu. Znam je i ja... to je tako lepa prica. Samo nigde nastavka... nigde onoga kako dalje, jer ti nisi ovde, a cak i da si ovde, mi nismo oni klinci koji su pricali o svemu i cutali o mnogim stvarima, iako delimo jedan veliki svet misli, iako ja znam da kad god te nacrtam u svojoj sobi, ti si tu, ali nisi, jer eto koliko god moje misli idu tebi, ti me samo osecas, ali ne cujes me, ne cujem ni ja tebe... mozda vise ne znam ko si... i zato evo ti moja slika, da me ne pitas sta ima novo... jer sve te price i pricanja, nisu moje i necu da spustam na nas tu koprenu, necu da posivis i postanes svaki drugi, jer ti i ja smo nesto licno. (Dalje)

...oko nas...

Autor sarahkay | 18 Sep, 2009, 17:26

Oprostite, koliko danas kosta jedna pametna recenica u Srbiji? Dobro, bicu skromnija, ali molim Vas, zar trazim puno, moze li bar da se kupi jedna prosecna recenica, samo, ponizno Vas molim bez nafilovanih gluposti u njoj. Ne mora biti pametna, ali zar moram uvek slusati gluposti oko sebe. Imajte milosti, USI mi krvare od besmisla. Ne, u pravu ste, nije to besmisao, to je odsustvo zdrave logike, pomesan sa brzopletoscu i bezobrazlukom. Ah, da, glupost je sustinski dodatak toj mesavini.

Naravno da znam i naravno da razumem to sto zelite da mi kazete. Ispadam gorda i arogantna i ne postujem razlicitost, ali... Kazete nema ali! U pravu ste, postujem Vas rezon, samo ne mogu, ne umem da obuzdam svoju jezicinu i svoju potrebu da ispravim druge.  Ne. Da, znam. Tacno je da ja nemam dovoljno pameti za sve ljude kojima fali, ali eto ja bih da kupim malo iste, darovacu im, necu preprodati, a necu ni zadrzati. Ako ne moze pamet, mogu li da cute o onome sto ne znaju. Ne moze ni to,hm... Ja da se menjam. Ja bih znate, ali to je tako tesko danas! Imam puno obaveza, ne stignem ni peskir da promenim ponekad, a kamoli mane... Da se uzdrzavam? Pa dajte, sad ste pomalo smesni! OH! De izvinite, nisam mislila da budem arogantna, ali jesam ponekad.

Pa sta cu sad? Ja sam mislila da cete mi pomoci, ipak Vi imate sve odgovore. Nema greske prirode? Vi se salite opet sa mnom! Da menjam sebe i da pustim da ostalo ucini energija. Da, pa to sam znala i sama. Hm... Nema boljeg odgovora? Da. Sve je tako jednostavno. Dobro. Zbog ovoga necu biti kaznjena kad se probudim? Necu! OOOO hvala. Hocu, obecavam da cu svakim danom da se trudim da ne popravljam druge, vec sebe! Mogu da Vas pitam jos nesto? Ne? Dobro onda u drugom snu. Dogovoreno. I da znate, Vi ste mi omiljeni od sve petorice! Samo ste Vi? Znaci kako Vas zovu, to Vam ne smeta? Da Vam ne persiram? Dobro. Ja cu onda da te zovem Ljubav. Hvala ti, Ljubavi jedina... i cuvaj nas od nas samih ...a ja sad odoh da se probudim sa osmehom!

 (Dalje)