Otisci po ulici

Sanjala sam uzasan san...lezim, budna, a kao da nisam, gledam samu sebe u tom snu. Cupam sebi deo umnjaka...lomi se, krvari...pokusavam da ispljunem...ne mogu, ima jos... opet puna usta truleza, kostiju, miris krvi me budi...ja ustajem, gledam se u ogledalu, zubi losi, retki, sitni...

Sta im se desilo? Zasto mi se ovo desava? Moji zubi su lepi, beli, zdravi!!! Kako je moguce da mi se sve ovo desi preko noci!!!

Budi se... probudi se... kasnis... budi se, budi se, budi se... Glas moje majke, glas koji toliko volim da slusam, ovaj put ne razaznajem bunovna... skacem! "Gde ces?" pita me. "Polako, vrat ces slomiti!" ide za mnom, vrti mi se oko ose, kao macka oko nogu. "Moji zubi!" placnim glasom pokusavam da joj objasnim. "Boli te zub?" "Neeee, grozni su...videla sam u snu!" placem.

"Smiri se...sta si tacno videla, opisi mi sve polako, samo se smiri."

"Izvadila sam deo zuba, umnjaka! Sama sebi! Mama, sta ako se opet nesto lose desi, znas kako se ja plasim svojih snova!"

"Nista se nece lose desiti, ne brini, cucemo neku vest to je sve...jeste da ce biti losa vest, ali nije niko blizak nama...cak i da jeste, zivimo sa smrcu, ne brini, nemoj da se plasis, sta god da se desi upamti da si jaca nego sto mislis da jesi."

Juce ujutru sam dobila vest da je otac mog druga na samrti. Potreslo me je. Smirilo me je. Kontradiktorno ili nije?

Sebicna sam, znam. Nikome ne zelim lose, ali ne mogu, ne umem da gledam vise u crno. Znam da ce biti toga jos, ali od oceve smrti, od mog prividjenja iste,ne umem da slusam lose vesti, ne zelim da prisustvujem, pobegla bih iz same sebe, da umem, da mogu, da smem.

Sve podnosim, sem snova. Snovi mi govore sve. Snovi su mi zivi, jasni i jaki ili ih ja ozivim u strahu?! Zelim, silno zelim da manem rukom i da ih razvejem...uspevam nekad, jaka sam, osim kad me uhvati jako, taj strah od samoce...

Sama sam sa majkom i ona mi je sve,jer sve sto je ostalo zivi s njom i u njoj. Svaku mi uspomenu probudi i ozivi, svaki moj bol odnesu ta njena nedra...

Ne, nisam ja vise mala, ali volim da legnem do nje i da se sklupcam toliko da bih mogla da udjem u nju i da me nema, da me upije i ponese sobom gde god da jeste, jer ona je sav moj svet.

Znam da ce mnogi pomisliti da sam previse vezana... jesam,ali to je prosto tako lako sa njom. Ona je kao Sunce, svako ko je pored nje ima potrebu tu da ostane, ne ide mu se, jer tako prija, tako je toplo. Tako mekano kao barsun i jako kao celik,tako sigurno i bezrezervno srce. Tako samo ume da voli Majka, pa onda neka mi neko kaze koje to stvorenje na ovome svetu moze da odoli cistom i jasnom plamenu ljubavi majke, moze da odmeri koliko je to dovoljno i koja je to granica odnosa sa njom. Koje su to nauke? Koji to svet kaze sta je to patoloska veza? Koji su to saveti?

Danas nas uce kako treba da postavimo jasne granice i barijere ljubavi. Danas je zlostavljanje kada majka drzi u krilu svoje cedo. Danas je slika ljubavi trula i totalno out, jer si skroz mentalno poremecen kad ljubavi siris ruke. Druge vrednosti danas imaju primat. Druge se price pricaju. Drugo je vreme doslo. Vreme sramote i sakrivanja cistih emocija.

Mozda je to i bolje, mozda je preko neophodno da se sakrije sve sto ima sjaj, jer mogu tudji pogledi, tudji postupci i reci uprljati sve ono sto nam daje snagu. Mozemo posumnjati, iako tvrdimo da smo jaki. I zato sakrivajte se ljudi, sakrivajte ljubav, jer je ljubav kao zlato, ukradu je lopovi i prodaju bud zasta. Uzmu i ostave vam prazne ruke. Sakrijte sve sto volite, jer ljudi su zli, zatrovace vam um i srce i svaku nadu ce pokusati da vam uzmu, ako niste dovoljno jaki.

Jeste li? Ako jeste, pa stanite u odbranu svemu sto volite, ne savijajte se pred farisejima, ne stidite se najvece zrtve i ljubavi koju dajete i primate. Ne dajte na sebe, jer sve sto volite to ste VI.