Otisci po ulici

Normal 0 21 false false false SR X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Želim da...nemam pojma šta želim. To je istina. Čovek koji želi je čovek koji voli da mašta, živi u snu, a sama želja mu je dovoljna za život. Nema potrebe za realizacijom. To bi mu ubilo snove, to bi ga svrstalo među prosečne ljude, a čovek-maštar, pa on veruje da nije običan, da nije kao drugi. On živi dva života, on ima svoj svet, koji uopšte nije farsa, on nije izmišljen, samo ga ne vide svi...

Verujte mi, jer sam mu ja svedok. Nije usamljen taj čovek, samo voli da veruje da jeste.

Takvih ljudi ima svuda. Ima ih i u vašem komšiluku. Možda ste i vi jedni od nas, ali se plašite to sebi da priznate. Nemojte da bežite, mi Vas nećemo izdati, mi ne otkrivamo, čak ne pričamo o tome među sobom, jednostavno se prepoznajemo. Ne znam ni sama kako, ali osetim čoveka koji poznaje tu tajnu, iako mu neću nikad prići i reći mu da znam i ja, jer mi puštamo jedni druge, oslobađamo se cutanjem o tome da znamo da nismo jedini, da nismo usamljeni, da nam se svetovi utapaju u jednoj tački. To je još jedna istina.

Moj paralelni svet je samo moj i sama sam ga izgradila, ali nekako taj moj svet dele i svi ti drugi usamljenici koji su gradili svet samo za sebe. Negde u toj gradnji samo za sebe, negde u toj sebičnosti postoji pukotina koja pusta svelost, vide je drugi kroz svoje pukotine u gradnji, vide mene, kao što ja vidim njih. Negde u tom prelamanju svetlosti nas mogu za trenutak videti i drugi, ali nas brzo izgube,  oči im zasuze, i tako oni nenaviknuti spuste glavu i nastave da tapkaju u mraku, ne pomišljajući na ono što su videli...

Znate onu priču o svetlosti na kraju tunela. O toj svetlosti vam pričam, o tom putu vam pričam. Mnnogi su ostali u tom tunelu. Samo oni koji vole da putuju su stigli do te svetlosti. I znate šta, tu nije kraj, tu je početak Vašeg sveta, Vašeg univerzuma.

Ima samo jedna caka, uvek ima caka. Morate sami proći tunel, morate sami videti svetlo, morate sami naći svoj put i najzad kad sve prođete, izgradićete od samog sna svoj paralelni kutak i videćete sve ono što ste davno mislili da je nestalo.

Odala sam Vam tajnu, otkrila sam Vam da nisam jedina, da nisam usamljena u svojoj usamljenosti, čak ću Vam pomoći, jer uvek postoje oni graničari, koji stoje duboko zagledani u tu svetlost, a  nikada se ne usude da zakorače u nju, uplašeni da neće znati šta dalje. Tako uplašeni, bez nečije pomoći sa naše strane, oni ostanu u procepu, zaglavljeni u poluviziji. Vi ste jedan od njih, jedan koji nas vidi, jedan koji nas oseća, ali je nesposoban da oseti sebe. Vama treba pomoć da pređete na drugu stranu, ruka koja će Vas voditi. Ne znam zašto me sad pitate zašto Vi? Zašto ja? Zar se ne sećate, pa Vi ste meni pružili ruku, Vi ste me molili pogledom da Vam pričam, da Vas shvatim da biste sebe shvatili, da Vas prevedem, da dođem do granice. Zbog Vas sam rizikovala, otvorila sam vrata tajne,  svesna činjenice da ako uđete nesigurni, možete me  zatrovati i povući sa sobom, a ako se vratim na tu granicu, umreću bez mog sveta, bez moje svetlosti.