Otisci po ulici

...pisala i pisala, ali za svoju dusu... ali resih da se opet vratim... dosta je bilo u cetiri zida...

Tesko je priznati sebi, a pogotovo drugima, koliko smo zaista sami na ovome svetu. Imam drugare i drugarice, ali i dalje mislim da ih imam vise nego sto ih imam. Velika ocekivanja? Velike reci?

Jednom sam gledala decaka i devojcicu na plazi, gradili su dvorac od peska. Bio je tako lep, a oni su bili tako srecni kad su ga sagradili. Nije prosao tren, a vec ga je ogromni talas srusio! Sta sam ocekivala? Ocekivala sam da ce se deca rasplakati, ali na moje iznenadjenje oni su se uhvatili za ruke i otrcali niz obalu da sagrade novu kulu. 

Eto kako je lako kada imate nekoga da uhvatite za ruku... kako je jednostavno poceti sve ispocetka. 

Ja jesam srecna, jer nisam sama, ali opet... dodju mi u misli neki ljudi koje sam kvalifikovala kao prijatelje. Jesam li pogresila? Ne znam ni sama. Nekad mi se cini da je veci greh da svrstam sve u prijatelje, jer izjednaciti pravog sa kvazi, pa zar nije grehota? I ta prijateljstva su tako krhka bica. Nikad ne znam da li ih negujem kako treba, mozda gresim? Kako znati? Ima li tu taktike, da li svakoga moramo da osvajamo, da glumimo, taktiziramo ili je najbolja politika ona koju svi u teoriji zagovaramo-Budi ono sto jesi. Znam li vise ko sam? Kako se u svetu lazi, prevare i samoljublja moze iko izdici kao primer drugima i da li u svakom slucaju treba ostati dosledan sebi ili ici i menjati se sa strujama? Mozda razgovorom? Uf, koliko sam samo razgovarala, slusala, pokusavala i mislim da se razgovorom nista ne postize. Strpljenjem, da! Strpljen spasen, istina. Strpljivo cu sacekati da vreme pokaze sve o svakome, a svi smo svedoci da se na kraju uvek slicni stope...pa jedino sto mi preostaje jeste da verujem.

Jednom cemo svi skinuti maske.

Želim da...nemam pojma šta želim. To je istina. Čovek koji želi je čovek koji voli da mašta, živi u snu, a sama želja mu je dovoljna za život. Nema potrebe za realizacijom. To bi mu ubilo snove, to bi ga svrstalo među prosečne ljude, a čovek-maštar, pa on veruje da nije običan, da nije kao drugi. On živi dva života, on ima svoj svet, koji uopšte nije farsa, on nije izmišljen, samo ga ne vide svi...

Verujte mi, jer sam mu ja svedok. Nije usamljen taj čovek, samo voli da veruje da jeste.

Takvih ljudi ima svuda. Ima ih i u vašem komšiluku. Možda ste i vi jedni od nas, ali se plašite to sebi da priznate. Nemojte da bežite, mi Vas nećemo izdati, mi ne otkrivamo, čak ne pričamo o tome među sobom, jednostavno se prepoznajemo. Ne znam ni sama kako, ali osetim čoveka koji poznaje tu tajnu, iako mu neću nikad prići i reći mu da znam i ja, jer mi puštamo jedni druge, oslobađamo se cutanjem o tome da znamo da nismo jedini, da nismo usamljeni, da nam se svetovi utapaju u jednoj tački. To je još jedna istina.

Moj paralelni svet je samo moj i sama sam ga izgradila, ali nekako taj moj svet dele i svi ti drugi usamljenici koji su gradili svet samo za sebe. Negde u toj gradnji samo za sebe, negde u toj sebičnosti postoji pukotina koja pusta svelost, vide je drugi kroz svoje pukotine u gradnji, vide mene, kao što ja vidim njih. Negde u tom prelamanju svetlosti nas mogu za trenutak videti i drugi, ali nas brzo izgube,  oči im zasuze, i tako oni nenaviknuti spuste glavu i nastave da tapkaju u mraku, ne pomišljajući na ono što su videli...

Znate onu priču o svetlosti na kraju tunela. O toj svetlosti vam pričam, o tom putu vam pričam. Mnnogi su ostali u tom tunelu. Samo oni koji vole da putuju su stigli do te svetlosti. I znate šta, tu nije kraj, tu je početak Vašeg sveta, Vašeg univerzuma.

Ima samo jedna caka, uvek ima caka. Morate sami proći tunel, morate sami videti svetlo, morate sami naći svoj put i najzad kad sve prođete, izgradićete od samog sna svoj paralelni kutak i videćete sve ono što ste davno mislili da je nestalo.

Odala sam Vam tajnu, otkrila sam Vam da nisam jedina, da nisam usamljena u svojoj usamljenosti, čak ću Vam pomoći, jer uvek postoje oni graničari, koji stoje duboko zagledani u tu svetlost, a  nikada se ne usude da zakorače u nju, uplašeni da neće znati šta dalje. Tako uplašeni, bez nečije pomoći sa naše strane, oni ostanu u procepu, zaglavljeni u poluviziji. Vi ste jedan od njih, jedan koji nas vidi, jedan koji nas oseća, ali je nesposoban da oseti sebe. Vama treba pomoć da pređete na drugu stranu, ruka koja će Vas voditi. Ne znam zašto me sad pitate zašto Vi? Zašto ja? Zar se ne sećate, pa Vi ste meni pružili ruku, Vi ste me molili pogledom da Vam pričam, da Vas shvatim da biste sebe shvatili, da Vas prevedem, da dođem do granice. Zbog Vas sam rizikovala, otvorila sam vrata tajne,  svesna činjenice da ako uđete nesigurni, možete me  zatrovati i povući sa sobom, a ako se vratim na tu granicu, umreću bez mog sveta, bez moje svetlosti.