Zao mi je sto sam
ti rekla sve sto sam mislila, jer nista time nisam postigla… ti si takav kakav
jesi, a cinjenica da imas toliko godina samo potvrdjuje to da ne shvatas da si
emotivno defektan.
Ti si se pokazao
od starta u pravom svetlu, ja sam pogresila. Silno sam zelela da verujem da je
nemoguce da si upravo onakav kakvim te opisuju.
Nisam htela da
verujem da si iskren u svojim postupcima, recima I delima. Zamisli da postoji
zaista takav neko I da bas ja naletim na takvog, nemoguce. Moja vera u ljude mi
je branila da verujem u svoj osecaj, u znakove, pa cak sam prenebregla I
astroloske simbole koji su mi od starta govorili da nisi onakav kakvog sam te nacrtala.
Ti si glavni junak, (nije prava rec za tebe, ali dobro) iz Paklenih
pomorandzi, mada vise mi se dopadala misao da licisna Caligulu, on je bio surov,ali imao je
stav.
Jedno pitanje, kako
je moguce da pljunes tako po sebi? Ne treba da mi odgovaras, ali kako je moguce
da TI, koji imas na sve odgovor I ti koji si tako jak na recima, koji znas ili
mislis da znas na kojoj su strani posteni I dobri, koga treba zatvoriti, a koga
ubiti, kako ne znas da budes dostojanstven? Kako je moguce da neko koga si
pustio u svoj svet,u svoj dom, kome si pricao sve I svasta, ko je brinuo o
tebi, kako taj neko ne zasluzuje obrazlozenje, sebe radi. Svoje savesti radi!
Moras imati savest ili sam opet pogresila dajuci ti ljudski oblik.
Kako se ne plasis?
Zar ne verujes u ono sve se vraca sve se placa?! Ili mozda mislis da cinjenica
sto te je zena ostavila opravdava tvoje postupke…?!
Ne brini za mene,
to sam ti rekla I one noci, ja sam prezivela I moram ti priznati da sam srecna
jer ti si me nesvesno I ne zeleci to, spasio. I zato ti oprastam tvoju surovost
I gordost, jer ja nemam dva srca, jedno da mrzi a drugo da voli, ovo jedno moze
samo da voli I da se nada. Ja cu se moliti za tebe I za to da ostanes u toj svojoj iluziji, jer ipak gde ces I s kim ces takav, kakav jesi.
Ljubav se ne
kupuje, a ja bih ti je kupila, jer boli me sto sam bila sa nekim ko je toliko
povrsan I ko je spreman da trampi svoj nagon za necije iskrene emocije,pa ti zelim za rodjendan da naucis da volis. Da naucis da pustis ljude u svoj zivot, jer si onoliko vredan
koliko te drugi ljudi vole.Na kraju
zelim ti da verujes, jer ces se jedino tako spasiti te gorcine, jer ces jedino tako spasiti sebe. Voli onoliko strasno koliko mrzis
Partizan I sve ce se srediti, jednom.
Trudicu se da te
nikad I nigde ne sretnem, a ti ako me vidis negde pravi se da me ne poznajes,
jer me ni ne poznajes,a ja te necu pominjati po zlu, a po dobru nemam sta da
kazem.
Toliko je ljubavi, koja se željno iščekuje,toliko poljubaca, zagrljaja,
ustreptalih osećaja koje darujemo onima koji ih od nas ne očekuju, a
ipak ti isti su željni dodira, uzdaha, same pomisli da budu voljeni,
ipak zemlja se i dalje okreće zbog ljubavi. Ljubav je svet, poluga koja
nas pokreće i koči, ljubav je dah života, ljubav je motiv, poriv i
nada, jedini spas već izgubljenih duša u ovom nesrećnom svetu. Ljubav
nas je pronašla, jer ljubav vidi nas slepce koji uzaludno pipkamo u
mraku, pokušavajući da je dohvatimo, da je zgrabimo kao plen, dok ona
curi između naših prstiju, moleći nas da je pustimo da sama uđe kroz
naše pore, da prostruji po našoj duši, da se nastani u našem srcu. Eh,
kad bi smo je samo čuli, ali zauzeti dozivanjem, mi ne čekamo odgovor,
jer mu se ne nadamo.
Umorna sam, pospana, tužna, jer i ja dozivam, čekam nekog ko je možda
već tu, čekam ljubav koja je stigla, širim oči zatvorenog srca i ne
vidim ništa...
Ne vidim kako je lepo nebo zimi, ne vidim kako se magla diže nad
gradom, ne osećam kako je lepo jesenje veče, jer sam prazna i površna,
jer plačem iz obesti, jedem sita, tražim, a ne dam, prodajem ne
poklanjam...
Kao prazna ljuska koja ne odzvoni kad je lupite o pod, kao strah od života koji curi u smrt...
Nisam ja ni prva ni poslednja koja je osetila prazninu, nisam ni jača
ni slabija od pukog ništavila s kojim se hvatam u koštac, ali se osećam
kao jedina koja je sita, a gladna života, kao stvorena da večno traži i
luta, tražeći nešto što je odavno mislila da je izgubila. Ja sam ona
koja vidi noću sjaj, a danju boju noći, ona kojoj je uvek malo koliko
god joj date, ona što vas izjeda dok vas voli, ona što ne pita
zašto,nego dokle...ona koja je spoznala svoje odaje, ona koja voli
samoću, ali se plaši usamljenosti, ona koja bi vas ostavila na tren,
samo da proveri da li ćete je čekati, ona koja će rizikovati sve za
jedan trenutak u zagrljaju večno čekane ljubavi...
Jutros sam dobila pismo. Za mene je pismo svaka danasnja verzija poruke...cak i e-mail u meni probudi svaki miris koji se oseti kad dobijete pravo pismo. Miris putanje od nekog do Vas... miris stajanja u postanskom sanducetu, miris ustajalih misli, koje mozda nisu iste, ali su u datom trenutku pisanja bile toliko bitne, toliko potrebne onome ko Vam pise.
Tako da bi moja prva recenica glasila ovako: "Jutros sam dobila e-mail"...deo glasi:
Nekako se i ovo nashlo u "tvom" folderu...
(Da, imash svoj folder na mom kompu gde ubacujem ono shto zhelim da podelim as tobom...)
Ne znam da li je van granice tvoje tolerancije i interesovanja, reci mi da bih znao za ubuducje.
Verujem da nije, ali ne smem da se oslonim na tu procenu jer ne znam tachno gde se nalazi linija koja deli tebe kakvu te ja vidim i tebe kakva zaista jesi.
Postoje neke stvari koje mi prolaze kroz glavu vezane za tebe, ali ne znam da li su to samo
neke moje zalutale misli.
Nadam se da cjemo jednog dana sesti i provesti nocj uz vino i prichu, (kokteli dolaze u obzir) ima toliko toga shto bih isprichao i shto bih chuo od tebe. Odavno mi se nisi poverila kao shto
si umela... :)
Mislim da je vreme da idem u krevet, skoro je pola 2.
I tako su krenule moje suze, jedna uz drugu... jer, tako si u pravu. Toliko toga bih ti rekla, ali ne umem, ne znam kako se prica sa tobom preko mailova, poruka, facebook-a, skype-a,msn... toliko nacina, ali nijedan moj.
Oprosti mi... oprosti sto sam toliko ostala u ovom svetu, u kom nista sem mojih misli i vere da me poznajes toliko da znas da mislim o tebi, da ne umem da ti pricam kao sto sam ti pricala... ti znas koliko je meni potrebno da se otvorim i slutis koliko me gusi... ne umem ni da pisem o ovome... kao da gutam nesto sto mi stoji u grlu, preveliko za zalogaj, ne ume da sklizne da se svari...tuzno je sto ne boli ta prisutnost, ta potreba da progutam ili da ispljunem, ako nemam prostora za sve neizreceno sto mi stoji i sto me gusi... tako da je ovaj blog poceo kao nesto sto sam se nadala da ces naci, da ces citati i da ces poceti da se vracas na ono mesto gde si bio jednom... nemoj misliti da sam te oterala, nisam... samo nisam umela da ti kazem da ne ides.
Znas onu pricu kako ljudi ostaju u srcima gde god da jesu. Znam je i ja... to je tako lepa prica. Samo nigde nastavka... nigde onoga kako dalje, jer ti nisi ovde, a cak i da si ovde, mi nismo oni klinci koji su pricali o svemu i cutali o mnogim stvarima, iako delimo jedan veliki svet misli, iako ja znam da kad god te nacrtam u svojoj sobi, ti si tu, ali nisi, jer eto koliko god moje misli idu tebi, ti me samo osecas, ali ne cujes me, ne cujem ni ja tebe... mozda vise ne znam ko si... i zato evo ti moja slika, da me ne pitas sta ima novo... jer sve te price i pricanja, nisu moje i necu da spustam na nas tu koprenu, necu da posivis i postanes svaki drugi, jer ti i ja smo nesto licno.(Dalje)
