Otisci po ulici

Toliko je ljubavi, koja se željno iščekuje,toliko poljubaca, zagrljaja, ustreptalih osećaja koje darujemo onima koji ih od nas ne očekuju, a ipak ti isti su željni dodira, uzdaha, same pomisli da budu voljeni, ipak zemlja se i dalje okreće zbog ljubavi. Ljubav je svet, poluga koja nas pokreće i koči, ljubav je dah života, ljubav je motiv, poriv i nada, jedini spas već izgubljenih duša u ovom nesrećnom svetu. Ljubav nas je pronašla, jer ljubav vidi nas slepce koji uzaludno pipkamo u mraku, pokušavajući da je dohvatimo, da je zgrabimo kao plen, dok ona curi između naših prstiju, moleći nas da je pustimo da sama uđe kroz naše pore, da prostruji po našoj duši, da se nastani u našem srcu. Eh, kad bi smo je samo čuli, ali zauzeti dozivanjem, mi ne čekamo odgovor, jer mu se ne nadamo.
Umorna sam, pospana, tužna, jer i ja dozivam, čekam nekog ko je možda već tu, čekam ljubav koja je stigla, širim oči zatvorenog srca i ne vidim ništa...
Ne vidim kako je lepo nebo zimi, ne vidim kako se magla diže nad gradom, ne osećam kako je lepo jesenje veče, jer sam prazna i površna, jer plačem iz obesti, jedem sita, tražim, a ne dam, prodajem ne poklanjam...
Kao prazna ljuska koja ne odzvoni kad je lupite o pod, kao strah od života koji curi u smrt...
Nisam ja ni prva ni poslednja koja je osetila prazninu, nisam ni jača ni slabija od pukog ništavila s kojim se hvatam u koštac, ali se osećam kao jedina koja je sita, a gladna života, kao stvorena da večno traži i luta, tražeći nešto što je odavno mislila da je izgubila. Ja sam ona koja vidi noću sjaj, a danju boju noći, ona kojoj je uvek malo koliko god joj date, ona što vas izjeda dok vas voli, ona što ne pita zašto,nego dokle...ona koja je spoznala svoje odaje, ona koja voli samoću, ali se plaši usamljenosti, ona koja bi vas ostavila na tren, samo da proveri da li ćete je čekati, ona koja će rizikovati sve za jedan trenutak u zagrljaju večno čekane ljubavi...