Otisci po ulici

Tesko je priznati sebi, a pogotovo drugima, koliko smo zaista sami na ovome svetu. Imam drugare i drugarice, ali i dalje mislim da ih imam vise nego sto ih imam. Velika ocekivanja? Velike reci?

Jednom sam gledala decaka i devojcicu na plazi, gradili su dvorac od peska. Bio je tako lep, a oni su bili tako srecni kad su ga sagradili. Nije prosao tren, a vec ga je ogromni talas srusio! Sta sam ocekivala? Ocekivala sam da ce se deca rasplakati, ali na moje iznenadjenje oni su se uhvatili za ruke i otrcali niz obalu da sagrade novu kulu. 

Eto kako je lako kada imate nekoga da uhvatite za ruku... kako je jednostavno poceti sve ispocetka. 

Ja jesam srecna, jer nisam sama, ali opet... dodju mi u misli neki ljudi koje sam kvalifikovala kao prijatelje. Jesam li pogresila? Ne znam ni sama. Nekad mi se cini da je veci greh da svrstam sve u prijatelje, jer izjednaciti pravog sa kvazi, pa zar nije grehota? I ta prijateljstva su tako krhka bica. Nikad ne znam da li ih negujem kako treba, mozda gresim? Kako znati? Ima li tu taktike, da li svakoga moramo da osvajamo, da glumimo, taktiziramo ili je najbolja politika ona koju svi u teoriji zagovaramo-Budi ono sto jesi. Znam li vise ko sam? Kako se u svetu lazi, prevare i samoljublja moze iko izdici kao primer drugima i da li u svakom slucaju treba ostati dosledan sebi ili ici i menjati se sa strujama? Mozda razgovorom? Uf, koliko sam samo razgovarala, slusala, pokusavala i mislim da se razgovorom nista ne postize. Strpljenjem, da! Strpljen spasen, istina. Strpljivo cu sacekati da vreme pokaze sve o svakome, a svi smo svedoci da se na kraju uvek slicni stope...pa jedino sto mi preostaje jeste da verujem.

Jednom cemo svi skinuti maske.