Otisci po ulici

Jutros sam dobila pismo. Za mene je pismo svaka danasnja verzija poruke...cak i e-mail u meni probudi svaki miris koji se oseti kad dobijete pravo pismo. Miris putanje od nekog do Vas... miris stajanja u postanskom sanducetu, miris ustajalih misli, koje mozda nisu iste, ali su u datom trenutku pisanja bile toliko bitne, toliko potrebne onome ko Vam pise.

Tako da bi moja prva recenica glasila ovako: "Jutros sam dobila e-mail"...deo glasi:

 Nekako se i ovo nashlo u "tvom" folderu...

(Da, imash svoj folder na mom kompu gde ubacujem ono shto zhelim da podelim as tobom...)

Ne znam da li je van granice tvoje tolerancije i interesovanja, reci mi da bih znao za ubuducje.

Verujem da nije, ali ne smem da se oslonim na tu procenu jer ne znam tachno gde se nalazi
linija koja deli tebe kakvu te ja vidim i tebe kakva zaista jesi.

Postoje neke stvari koje mi prolaze kroz glavu vezane za tebe, ali ne znam da li su to samo
neke moje zalutale misli.

Nadam se da cjemo jednog dana sesti i provesti nocj uz vino i prichu, (kokteli dolaze u obzir)
ima toliko toga shto bih isprichao i shto bih chuo od tebe. Odavno mi se nisi poverila kao shto
si umela... :)

Mislim da je vreme da idem u krevet, skoro je pola 2.

I tako su krenule moje suze, jedna uz drugu... jer, tako si u pravu. Toliko toga bih ti rekla, ali ne umem, ne znam kako se prica sa tobom preko mailova, poruka, facebook-a, skype-a,msn... toliko nacina, ali nijedan moj. 

Oprosti mi... oprosti sto sam toliko ostala u ovom svetu, u kom nista sem mojih misli i vere da me poznajes toliko da znas da mislim o tebi, da ne umem da ti pricam kao sto sam ti pricala... ti znas koliko je meni potrebno da se otvorim i slutis koliko me gusi... ne umem ni da pisem o ovome... kao da gutam nesto sto mi stoji u grlu, preveliko za zalogaj, ne ume da sklizne da se svari...tuzno je sto ne boli ta prisutnost, ta potreba da progutam ili da ispljunem, ako nemam prostora za sve neizreceno sto mi stoji i sto me gusi... tako da je ovaj blog poceo kao nesto sto sam se nadala da ces naci, da ces citati i da ces poceti da se vracas na ono mesto gde si bio jednom... nemoj misliti da sam te oterala, nisam... samo nisam umela da ti kazem da ne ides.

Znas onu pricu kako ljudi ostaju u srcima gde god da jesu. Znam je i ja... to je tako lepa prica. Samo nigde nastavka... nigde onoga kako dalje, jer ti nisi ovde, a cak i da si ovde, mi nismo oni klinci koji su pricali o svemu i cutali o mnogim stvarima, iako delimo jedan veliki svet misli, iako ja znam da kad god te nacrtam u svojoj sobi, ti si tu, ali nisi, jer eto koliko god moje misli idu tebi, ti me samo osecas, ali ne cujes me, ne cujem ni ja tebe... mozda vise ne znam ko si... i zato evo ti moja slika, da me ne pitas sta ima novo... jer sve te price i pricanja, nisu moje i necu da spustam na nas tu koprenu, necu da posivis i postanes svaki drugi, jer ti i ja smo nesto licno.