Otisci po ulici

Nista mi vise nije jasno...ljudi, pojmovi, stanja i zbivanja... Osecam se kao devocica koja je sirom otvorena za sve sto upliva u njenu stvarnost i kao zena koja je grcevito zatvorena za svaku misao koja je sukobljena sa njenom mastom. I kako onda biti normalan? Kako biti svoj u vremenu koje zahteva od tebe da budes svaciji? Kako se postaviti sa ljudima, dogadjajima i uplivima najrazlicitijih emocija koje su ti do juce bile strane? Poslednje pitanje, zasto se teram na to? 

Misao o ljudima koji su moja stvarnost, proslost, sadasnjost i buducnost, postala je teret. Ne znam kada, u kom trenutku sam postala tako povrsno otvorena, a tako sustinski zatvorena za sve sto se oko mene dogadja. Kada sam postala ravnodusna? Ne secam se tog trenutka vremena, ali zato pamtim svaki trenutak posle njega. Trenutak u kome osecam visak prijatelja, jer ih je tako malo pravih... trenutak u kome ne zelim da slusam price i pricanja, jer je svaka  rec izgovorena i precutena laz... trenutak u kome shvatam da je sve izreceno dvosmisleno....pa i ovo moje zrno pameti svakim danom protivreci sebi. 

Pa molim sve koji me budu citali da mi ne uzimaju za zlo, ako budem jetka, surova, pa slatka i pitka, jer sam ja samo obicno izgubljeno dete u telu devojke koja se bori za opstanak.